Budućnost neminovno vodi na sam početak – ili možda kraj? – Bookvalna
Prikaz knjige “Poslednji organski čovek na svetu”
Iz rubrike Vesti
Nedavno sam pročitala da se među piscima može naći više proroka nego među filozofima, a najnoviji roman Andrije Jonića, „Poslednji organski čovek na svetu“, sudeći po stanju sadašnjosti, i te kako ima predviđačkih elemenata, čime na neki način, već iz ove perspektive potvrđuje navedeno.
„Čovek je jedino biće koje stvori problem, a potom se bori protiv njega tako kao da je problem nastao sam od sebe“.
Smešten u 2330. godinu, Jonićev roman plete niti oko jednog distopijskog društva sastavljenog od mase lepih, nemislećih i robotizovanih pojedinaca koji se odavno odazivaju na određene nasumično nabacane cifre, i kojima je zabranjeno sve osim da budu pripadnici te „hipnotisane gomile“ i slepo prate svog „vođu“ za kog se odavno ne zna da li je izabran ili nametnut. I premda uvek deluje kao da se svaka promena desi naglo, istina se krije u sledećem odlomku: „Smak sveta ne dolazi iz vedra neba, on se godinama šunja. Biće da ga nismo primetili. Ili nam je lakše da tako mislimo“.
Zaista, dok Igigi, poslednji organski čovek na svetu, korača ka svojoj smrtnoj presudi i priseća se prošlosti kako bi preneo dojam o starom svetu svom novom prijatelju Enkiduu, postavlja se pitanje – kada je zapravo sve počelo i da li je išta moglo da se promeni? Kako Jonićev roman odmiče, sve više se oseća ta kvadratura kruga, odnosno nemogućnost davanja odgovora na prethodno navedeno, jer bi to bilo kao pronalaženje odgovora na ono večito pitanje – šta je starije, kokoška ili jaje?
U svakoj priči Igigija, poslednjeg organskog čoveka na svetu, data je fragmentarnost sećanja kroz naizgled nepovezane sekvence prošlih vremena, a važno je napomenuti da se autor baš u tim momentima dotakao ne samo različitih aspekata koji su uticali na nastanak „hipnotisane gomile“, već ih je preneo kroz različite generacije, čime je pokrio celokupan vrtlog propasti društva. Bilo da je u pitanju Lili, devojka koja svoje samopouzdanje (pokušava da) stiče ulaskom i virtualnu realnost ili pak Lira i Mino koji svaku svoju godišnjicu braka proslavljaju na istom mestu, pri čemu to mesto iz godine u godinu biva pomalo drugačije, budućnost neminovno vodi na sam početak – ili možda kraj?
Iako se ne neki način sve karte otvaraju još na samom početku romana, Jonićev stil i način na koji vodi čitaoca kroz svoj distopijski svet, prepuni su uzbudljivih momenata, obrta i napetosti, čemu doprinose i brojne aluzije na književnost, istorijske događaje, ali i religijske elemente, poput Nojeve arke. S obzirom na (donekle) otvoren kraj romana, ne mogu a da se ne zapitam, ima li u Jonićevom svetu buđenja kao u Ragnaroku ili sve(t) ostaje u tami.
