Pronalaženje izgubljene ljudskosti – Vladimir Petrović

Prikaz knjige “Poslednji organski čovek na svetu”

Pisanje o budućnosti – pogotovo ukoliko je to distopijski pogled – zapravo je uvek govor o našoj sadašnjosti. Znajući to veoma dobro, Andrija Jonić stvara roman koji nas kroz odličan književni prikaz nekoliko idućih generacija vodi u ne tako daleku budućnost, u kojoj zloupotreba društvenih mreža i masovnih medija, veštačka inteligencija i genetski inženjering u sprezi sa, upotrebićemo Pekićev izraz, „usrećiteljskim“ autokratskim režimom – zvuči li sve ovo poznato? –  tvore hakslijevski „vrli novi svet“. I to svet koji od potpune pobede deli samo poraz poslednjeg organskog čoveka.

Baš kao u slučaju Pekićevog romana 1999, ništa manje i Orvelove čuvene 1984, Poslednji organski čovek na svetu istražuje izgubljenu ljudskost, i to kroz gotovo neshvatljivo traganje glavnog junaka za ljudskim „slabostima“, pre svega emocijama i prirodnošću koja je kroz vekove izopačenja nestala pod naletom veštački izgrađenog sveta.

Predstavljajući te promene slikovito, sa puno smisla za uzbudljivo pripovedanje u kom ćete istinski uživati, Andrija Jonić čitaocima donosi sjajan roman, upozoravajuću priču o svetu koji nas čeka u budućnosti. Možda i svetu koji je već tu, ali ga još uvek nismo svesni. Nakon Poslednjeg organskog čoveka na svetu to neznanje više nije moguće.