Jedna od najsmislenijih opštih kritika ljudskog roda – Dejan Sklizović

Prikaz knjige “Poslednji organski čovek na svetu”

Novi roman Andrije Jonića je SF u formatu kakav nije mnogo puta viđen na našim prostorima. Upravo zbog toga, kao i zbog zanatski dobro vođene naracije, zaslužuje da se priča o njemu.

Pre svega, radi se o razvijenoj distopiji sa nekoliko narativnih linija, te pažljivo i tehnički dobro sprovedenom gradacijom planova pripovedanja, na momente obogaćenoj misterijom, detektivskom pričom, ali i hororom, pred sam kraj. Budući da je odnos akcionih i „statičnih“ delova izveden u pravoj meri, tempo romana je takav da se lako i brzo čita, ali to nikako ne znači da je sadržaj prilagođen samo čitaocima koji ne vole da se udube u štivo, odnosno onima koji vole plastično objašnjavanje.

Lagan u stilu i rasterećen rogobatnih i nepotrebnih rečenica (iako sam fan takvog stila, ovde važi da je manje – više), daje ponudu koja je zadovoljavajuća i za ozbiljnije fanove žanra, naročito zbog nekoliko motiva koji su prisutni kao standardni tropi SF-a od samog početka, ali u autorovoj originanoj iteraciji.

Sam početak je drakonski. Sprema se velika fešta u čast pogubljenja poslednjeg organskog čoveka na svetu, u dalekoj budućnosti. Pod time se misli na osobu koja je začeta seksualnim odnosom i rođena od majke, poslednja živa u nisu organskog nasleđa ljudskosti. Oko njega su svi znaci razvijenog fašizma, umotanog u šarenu lažu hipertrofiranog konzumerizma, tako da se moralni kompas, kritičko mišljenje i ono najintimnije i najimamentnije svakom čoveku – emocije, u potpunosti potiskuju. Ovakva supresija svega što u današnje vreme čoveka čini, kolokvijalno rečeno, ljudskim bićem, je dovela do toga da se čak i telo promenilo, na način koji predstavlja ispunjenje najbizarnijih želja plitkoumnih potrošača, držanih u vekovnom neznanju, dok se sistem samo nadograđivao, iz tehnokratije u policijsku državu apsolutne hegemonije jednog čoveka i podrešene mu elite.

Idiokratija per se, s tim što imamo i jaku vertikalnu klasnu podelu. Da, motiv koji zvuči poznato, s tim što je ovde uzet potpuno alegorijski, hipertrofiran do krajnjih granica da prelazi u telesni SF, pa i telesni horor, tako upozoravajući čovečanstvo na scenario koji bi ga mogao snaći. U suštini, gubitak ljudskosti je motiv koji provejava kroz svaku stranicu, kao i pitanje identiteta, multiplikacije ličnosti i konsekvenci koje takav pristup transhumanizmu nosi.

Na tom spektaklu, starog Igigija, poslednjeg organskog čoveka na svetu, neko iz mase kontaktira mentalnim putem, zahtevajući od njega da mu ispriča priču o prošlim vremenima, kad su ljudi bili – ljudi. Enkidu, kako je dobio ime od Igigija, kreće da beleži starčevu priču. Imena nisu slučajna, kao ni čitava postavka mizanscena, tri razbojnika na suđenju, lavirint bolnice i izvesni mutirani genetski eksperiment, te ime jedne od glavnih junakinja koja se tu nađe predstavljaju pažljivo građenu mrežu od mitosa i religijskih scena, navodeći čitaoca na autorovu verziju sudnjeg dana.

Trejler za knjigu

Budući da roman ima jednu glavnu narativnu liniju, onu koja se dešava na trgu i prati Igigijevo planirano smaknuće, sve pobočne dolaze kroz nju i ponovo se ulivaju u izvor, prateći formu koncentričnih kružnica naracije. Koliko god forma na momente bila razbijena zbog mnoštva digresivnih narativnih postupaka, te čestog vraćanja u prošlost, kako bi se utvrdilo zašto je sadašnjost takva kakva jeste, postoji nit koja sve vreme povezuje sve događaje i karaktere. U tom smislu se ne stiče utisak klimave ili razbijene forme, budući da su konkluzije svake od posebnih priča nedvosmisleno napravljene i jedna od druge zavisne u strogom kauzalnom nizu. Na ovaj način nam autor demonstrira umeće vladanja sopstvenom idejom i tehnikom naracije koja je na zavidnom nivou, uzevši u obzir kompleksnost priče i međupovezanost mnogih karaktera i događaja.

Da bi alegorija koju Jonić široko postavlja i gradi od vremenskih linija funkcionisala na kognitivnom i didaktičkom planu (da, kroz svaki pasus provejava autorova želja da upozori ljude kako treba učiti na greškama i ne upadati u nove, na momente možda i prenaglašeno), bilo je potrebno odreći se nečega. U tom smislu, postoje bar dva slabija mesta romana, koje možda to i nisu u punom smislu, ako se složimo s početnom tezom da se radi o alegoriji.

Prva problematična stavka je nedovoljno izgrađen svet, world-building, stiče se utisak da je tu ostalo prostora za mnoštvo detalja i povremenog objašnjenja nekih naučnih postupaka ili dostignuća. Međutim, postoji mogućnost da bi takav pristup „udavio“ tempo te da bi doneo preteranu težinu romanu koji pretenduje na lakoću, koja je jedan od najvećih kvaliteta ovog dela.

Druga stavka je pomalo očigledan pristup svakodnevnim temama, predvidivost koja se javlja u postupcima gotovo svih karaktera, ali, ovo je varka. Do kraja će autor postaviti čvrsti mizanscen za situaciju koja definitivno nije očigledno konkluzivna do samog kraja, budući da se poenta krije u „manje bitnim“ stvarima iznetim u toku naracije.

Na ovaj način Jonić pokazuje da je u stanju da prevari čitaoca, kao što dolikuje piscu misterije, i da ga pomalo ušuška u očiglednosti i predvidivosti, da bi na samom kraju pojačao tempo, obojio sve paletom najtežih emocija i poentirao neočekivano, na način koji je verovatno jedna od najsmislenijih opštih kritika ljudskog roda koja se u raznim formama provlači kroz literaturu. Naime, pitanje je da li smo, u svim igricama ega, sujete i taštine, u stanju da prepoznamo realnu opasnost, shvatimo odakle dolazi i na vreme reagujemo? Sam kraj će vam otkriti o čemu se sve vreme zapravo radi i šta se to krčkalo u distopijskoj kuhinji autora.

Da li nam je ovakvo jedno delo potrebno na sceni? Apsolutno, rekao bih, jer autora i srpski SF uzdiže iznad lokalnog mejnstrima. Nadajmo se da će autor nastaviti da eksperimentiše sa žanrom, a lično očekujem malo više horora u sledećem romanu, jer mi se čini da su mu upravo horor scene (u bolnici) najuspelije u smislu dinamike i prenosa emocije na čitaoca.

Tekst: Dejan Sklizović

Roman Poslednji organski čovek na svetu možete pronaći u svim bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije.