Poslednji organski čovek na svetu

I ko bi rekao da smo konačno došli do kraja, prirodo, majko moja. Da ti možda nije preostala jedna pčela da mi sleti na ruku? Godinama je nisam video. Ako jeste, pošalji je vetrom. Ako nije, i to je u redu, možda ću je videti u nekom drugom svetu, posle smrti.

A smrt će brzo doći. Pogledaj u daljinu. Spuštaju letelice, polako, bez žurbe. Ah, taj bol u glavi, verovatno su mi se već nakačili na misli. Neka ih, neka snimaju, neka znaju da još uvek mislim svojom glavom, da sam živ.

Prirodo, majko moja, ako se sećaš starih vremena, onda znaš da bi nekada davno ljudi pomislili da je ovo naučna fantastika. Čudno je to što baš sada razmišljam na ovu temu, ali da mogu da se vratim kroz vreme i ispričam ljudima svoju priču, najverovatnije mi niko ne bi poverovao. Kako bih uopšte započeo razgovor s nekim iz prošlosti?

„Zdravo, ja sam poslednji organski čovek na svetu. Dolazim iz budućnosti da vas upozorim: nije nas uništila veštačka inteligencija, niti bilo koji drugi spoljni faktor, to je samo bila priča uz pomoć koje smo se tešili i bežali od istine – uništili smo sami sebe! Pazite se ljudi, pazite na svoju decu i njihovu budućnost! Dolazi mračno doba u kojem ćete svi postati robovi. I poluroboti.“

Ne, ne, previše apokaliptično i odbojno. Možda ovako:

„Zdravo, ja sam poslednji organski čovek na svetu. Dolazim iz budućnosti da vas upozorim. Ukoliko se odmah ne osvestite, vaša srca će biti zamenjena biotičkim srcima i u potpunosti će vas kontrolisati ujedinjena svetska vlast koja se zove Lumen!“

Ne, ne, ne, previše napadno, proglasili bi me za ludog teoretičara zavere. Da probam drugačije:

„Da li ste uočili pravac kojim svet ide? Ako se zagledate bolje, videćete šablon, uz čiju pomoć možete da predvidite budućnost. Ja dolazim iz budućnosti. Ja mogu da vam pomognem da vidite šablon. Ako želite da saslušate šta imam da vam kažem…“

Uh, ne, ne, postao bih vođa kulta, a ljudi bi, umesto da me slušaju, počeli da me obožavaju.

Uostalom, nije ni važno kako bih započeo razgovor. Ne postoji normalan način da se ovo saopšti. Svakako bi zvučalo smešno i neverovatno.

Ipak, sve što sam rekao jeste istina. Ja sam poslednji organski čovek na svetu. To znači da sam sto posto čovek od krvi i mesa, potekao od roditelja – oca i majke, iz vremena u kom je porodica još uvek imala nekog značaja, a šumski duhovi bili prisutni, makar u pričama poslednjih seoskih pijanaca.

Zovem se Igigi. Moje ime je simbolično, poteklo je iz nekog prastarog mita, ili možda istorijskog zapisa koji nam je bilo lakše da proglasimo mitom jer ga nismo razumeli. Sve u svemu, ja to ne mogu da proverim jer knjiga i zapisa više nema.

Zapravo, od starog sveta ništa osim mene i nije ostalo. Stari svet je umro, uništili smo prošlost.

Sada je 2320. godina. Ne, ne, lažem, možda je ipak 2330. godina. Verovatno sam blizu, ne sećam se, moguće je da sam pobrkao godine, ionako sam odavno prestao da ih brojim. Ali ti prirodo, majko moja, brojiš godine čak i za nas zaboravljene. I to se vidi. Na mojim organskim šakama, poput reka, račvaju se vene i duboke bore koje nisam želeo da uklonim jer u sebi kriju priču o nastanku života. A i zašto bih ih uklonio? Čovek koji služi životu, a ne društvu, nikada se ne stidi sebe zbog toga što ne odgovara trenutnim merama sveta.

Star sam, ali mi je telo vitko jer sam uvek dugo pešačio i često sam bio gladan. Mozak mi je bistar jer je morao da bude takav, fokusiran na preživljavanje i spreman na teške odluke. Doskora sam svakog jutra radio nekoliko starih dobrih vežbi razgibavanja, onih najprostijih, da procirkuliše krv. Izgledam barem deset godina mlađi. Međutim, dugačka seda kosa i česta potreba za odmaranjem jasno odaju moje godine. I pored redovne fizičke aktivnosti, sve se brže zamaram. Ne mogu više ovako, pomislim često, čemu sve ovo? Bežim i krijem se decenijama, i do dan-danas bio sam bio istrajan, nisam se predao jer mi je nekakav unutrašnji glas neprestano govorio da je moje postojanje važno.

Sada više ne verujem u to. Moje postojanje nije važno i vreme je da to konačno prihvatim. To što sam poslednji organski čovek na svetu ne znači ništa. Već sutra može da me izda srce, evo baš ovde, usred jedne od poslednjih preostalih šuma, mogu da me rastrgnu zveri, da mi pojedu organe i kosti razbacaju gde im je volja. Takođe, izgubio sam veru u to da će se bilo šta promeniti. Sve što je bilo važno ostalo je negde u prošlosti. Nekada sam imao porodicu, jednog malog veselog psa i želju da pomognem budućim generacijama. Ali novi svet mi je i to uzeo. „U novom, boljem svetu nema mesta za loše, zastarele ljude.“ Tako kažu, pa neka tako i bude. Neka me nema.

Od autora nagrađenog romana Refren i najčitanije onlajn priče u regionu Idi probudi ostalu decu stiže nam jedinstvena priča o sledećih trista godina budućnosti čovečanstva!

Smak sveta ne dolazi iz vedra neba,
on se godinama šunja.
Biće da ga nismo primetili.
Ili nam je lakše da tako mislimo.

Negde oko 2330. godine uhapšen je Igigi, poslednji organski čovek na svetu. Tokom njegovog hoda ka smrtnoj presudi, on upoznaje Enkidua, čistača nuklearnog otpada iz Zemljine atmosfere, koji je unajmljen da snimi priču o Igigijevim sećanjima na stari svet. Kako bi mu pomogao da dobije obećanu nagradu, Igigi mu dopušta da snimi njegove misli i priču o tome kako je svet neprimetno stigao do svoje tragične budućnosti.

Od pojave virtualne realnosti i Hipnosa, nagrade Profesor Pendrek za policajca koji je najviše tukao narod, pa sve do ugradnje bioplastičnih srca i presađivanja uma zarad večnog života, roman preispituje neka od najvažnijih pitanja budućnosti čovečanstva.

Na trapezu jezika, među svetovima, Andrija se održava sa neuporedivom sigurnošću, lakoćom i majstorstvom. Jezik mu daje kuraž da se upušta u tu avanturu, a dar čini da ništa ne ostane mrtvo slovo na papiru.

Matija Bećković

Uzbudljivo pripovedanje i mudro tumačenje života, uz realan odnos neizbežne borbe svetla i mraka.

Milovan Vitezović

Roman Poslednji organski čovek na svetu možete pronaći u svim bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije ili poručiti sa 30% popusta klikom na dugme: