Poslednji organski čovek na svetu

Dragi čitaoci, ovo nije naučna fantastika. Ja sam poslednji organski čovek na svetu. To znači da sam sto posto čovek od krvi i mesa, potekao od roditelja ‒ oca i majke, iz vremena u kom je porodica još uvek imala nekog značaja, a šumski duhovi bili prisutni, makar u pričama poslednjih seoskih pijanaca.

Zovem se Igigi. Moje ime je simbolično, poteklo je iz nekog prastarog mita, ne sećam se kog i ne mogu da proverim jer knjiga i zapisa više nema. Kada je ludilo počelo da se uvlači u sve pore društva i uzima ozbiljne razmere, naši umovi zaokupljeni lakim sadržajima nisu bili sposobni da se odbrane, stoga smo, tako pospani i ulenjeni, više glumili pamet nego što smo zaista bili pametni i ništa konkretno nismo uradili da zaustavimo talas promena koji je velikom brzinom udario u naše slabosti. Na kraju svega, takvi kakvi jesmo, uglavnom sami sebi bezgrešni, okrivili smo tehnologiju.

Osvanula je 2330. godina. Sada sam samo starac koji se krije u sećanjima na stari svet. Na mojim organskim šakama, poput reka, račvaju se vene i duboke bore koje nisam želeo da uklonim jer u sebi kriju priču o nastanku života. Čovek koji služi životu, a ne društvu, nikada se ne stidi sebe zbog toga što ne odgovara trenutnim merama sveta. Još uvek sam ponosan na to, čak i sada kada je pokret otpora uništen, a ja ulovljen poput najstrašnije zveri i izveden pred sud. „U novom, boljem svetu nema mesta za loše, zastarele ljude.“ Tako kažu, pa neka tako i bude. Neka me nema.

***

„Pažnja sugrađani, pred vama zaseda Lumen. Zapamtite, ovakav svet smo skrojili zbog vas. Zbog toga služite Lumenu i nikada ne dovodite u pitanje ono što kažemo ili radimo. Samo tako će ova naša civilizacija trajati večno! Srećni, ujedinjeni i večni! Savršena civilizacija!“

Okupljeni narod se komešao i zverao okolo, dok je sudija Dormin, bioplastični džin u plavom oklopu, lebdeo iznad mase na crnoj platformi u obliku diska. Kada se narod umirio, sudija je istupio šireći ruke ka nebu, kao da pušta ptice, duboko srastao sa ulogom mesije.

„Dragi narode, možda niste pametni, ali svi lepo izgledate!“ Ovim rečima je sudija započeo obraćanje, a narod se poklonio i pozdravio ga rečima:

„Srećni, ujedinjeni i večni! Savršena civilizacija!“

„Danas je ulovljen poslednji organski čovek na svetu!“ Zagrmelo je, a narod nije mogao da sakrije svoje užasavanje, jedni su sklanjali poglede, dok su drugi glasno psovali i pozivali na linč.
„Lovili smo ga dugo i mučno jer se on opirao svetu koji je neizbežan i nama koji smo takvom svetu neophodni. Želim da se zna ‒ ponudili smo mu sve. Nije pristao da ugradi novo biotičko srce jer, kako on kaže, mi time kontrolišemo ljude. Nije želeo da postane sto posto bioplastičan i tako lep kao što ste vi jer tvrdi da to nije prirodno!“

„Agresor!“ ‒ „Ludak!“ ‒ „Sramota čovečanstva!“, odjekuju glasovi.

„A mi, dragi narode, takvi kakvi jesmo, puni ljubavi i tolerancije, ponudili smo mu čak i najnovije trendove. Znajući da je njegova kosa po prirodi loša i sasvim pobelela, pripremili smo specijalno za njega najnoviji model svetleće dlake koja se ne savija na vetru. Najnoviji! Mogao bi kada god poželi da promeni boju kose. Nudili smo mu čak i vađenje mozga i njegovu zamenu smesom koja ne misli, ali lepo miriše u glavi. I to bi bio najnoviji model smese sa osam različitih mirisa. A on? Sve je odbio!“

„Izvadite meni mozak molim vas, sudijo! Ja neću odbiti!“, vikali su iz mase.

„Ne brinite, lepi ljudi!“ uzviknuo je sudija pobednički. „Još malo pa ćemo svima besplatno izvaditi mozgove, jer je vama svejedno da li imate prirodan mozak ili unapređeni bioplastični mozak. Vi svakako ne mislite! Vama, običnom narodu, nije ni potreban mozak! A što se tiče vetra, njega ćemo zaustviti, samo prvo da onesposobimo rast drveća, jer ono ne sme da bude veće od nas, i da ukrotimo talase mora koji odnose naše živote!“

„Bravo!“, odjeknuli su glasovi. „More je agresivno! Zaustavimo more!“

„Nije kraj!“, zagrmeo je sudija. „Kada smo videli da odbija sve ponuđene divote, u znak pažnje jer je poslednji od svoje vrste ponudili smo mu bioplastično dete, začeto u Fabrici najmilijih. On je i to odbio, zlotvor nezahvalni, rekavši da je porodicu već izgubio i da smo mi za to krivi!“

Žamor je preplavio svet. Unezverena masa urla i kidiše na mene.

„Presudaaa!“ – „Smrt!“ – „Smrt, sudijo!“, zagrmelo je sa svih strana jer narod se nikada ne ujedini protiv vlasti kao što to može protiv sebe.

„Dakle, Lumen mora da se povinuje želji naroda! Lumen uvek sluša narod. Izumrla vrsto, optužujem te za kompletnu neprilagođenost svetu, kao i najgnusniji zločin – biti sto posto prirodan čovek! Tvoja kazna je smrt!“

Od autora nagrađenog romana Refren i najčitanije onlajn priče u regionu Idi probudi ostalu decu stiže nam jedinstvena priča o sledećih trista godina budućnosti čovečanstva!

Smak sveta ne dolazi iz vedra neba,
on se godinama šunja.
Biće da ga nismo primetili.
Ili nam je lakše da tako mislimo.

Negde oko 2330. godine uhapšen je Igigi, poslednji organski čovek na svetu. Tokom njegovog hoda ka smrtnoj presudi, on upoznaje Enkidua, čistača nuklearnog otpada iz Zemljine atmosfere, koji je unajmljen da snimi priču o Igigijevim sećanjima na stari svet. Kako bi mu pomogao da dobije obećanu nagradu, Igigi mu dopušta da snimi njegove misli i priču o tome kako je svet neprimetno stigao do svoje tragične budućnosti.

Od pojave virtualne realnosti i Hipnosa, nagrade Profesor Pendrek za policajca koji je najviše tukao narod, pa sve do ugradnje bioplastičnih srca i presađivanja uma zarad večnog života, roman preispituje neka od najvažnijih pitanja budućnosti čovečanstva.

Na trapezu jezika, među svetovima, Andrija se održava sa neuporedivom sigurnošću, lakoćom i majstorstvom. Jezik mu daje kuraž da se upušta u tu avanturu, a dar čini da ništa ne ostane mrtvo slovo na papiru.

Matija Bećković

Uzbudljivo pripovedanje i mudro tumačenje života, uz realan odnos neizbežne borbe svetla i mraka.

Milovan Vitezović

Roman Poslednji organski čovek na svetu možete pronaći u svim bolje snabdevenim knjižarama širom Srbije ili poručiti sa 30% popusta klikom na dugme: